ProZ.com translation contests »
17th Translation Contest: "The Sounds of Silence" » English to Serbian » Entry #23849


Source text in English

Translation #23849

A theme of the age, at least in the developed world, is that people crave silence and can find none. The roar of traffic, the ceaseless beep of phones, digital announcements in buses and trains, TV sets blaring even in empty offices, are an endless battery and distraction. The human race is exhausting itself with noise and longs for its opposite—whether in the wilds, on the wide ocean or in some retreat dedicated to stillness and concentration. Alain Corbin, a history professor, writes from his refuge in the Sorbonne, and Erling Kagge, a Norwegian explorer, from his memories of the wastes of Antarctica, where both have tried to escape.

And yet, as Mr Corbin points out in "A History of Silence", there is probably no more noise than there used to be. Before pneumatic tyres, city streets were full of the deafening clang of metal-rimmed wheels and horseshoes on stone. Before voluntary isolation on mobile phones, buses and trains rang with conversation. Newspaper-sellers did not leave their wares in a mute pile, but advertised them at top volume, as did vendors of cherries, violets and fresh mackerel. The theatre and the opera were a chaos of huzzahs and barracking. Even in the countryside, peasants sang as they drudged. They don’t sing now.

What has changed is not so much the level of noise, which previous centuries also complained about, but the level of distraction, which occupies the space that silence might invade. There looms another paradox, because when it does invade—in the depths of a pine forest, in the naked desert, in a suddenly vacated room—it often proves unnerving rather than welcome. Dread creeps in; the ear instinctively fastens on anything, whether fire-hiss or bird call or susurrus of leaves, that will save it from this unknown emptiness. People want silence, but not that much.
Тема овога века, барем у развијеном свету, јесте људcкo трагање за тишинoм кojу никакo не успевају да пронађу. Бука саобраћаја, непрестано биповање мобилних телефона, дигиталне објаве у аутобусима и возовима, телевизори који лампарају у празним канцеларијама, представљају непрекидни мотор буке и дистракцију. Људска врста се исцрпљује буком и тражи супротно-било у дивљини, на пучини океана или у неком одморишту посвећеном спокоју и концентрацији. Ален Корбен, професор историје, пише из свог прибежишта на Сорбони, а Ерлинг Каг, норвешки истраживач, пише из свojих сећања на пространства Антарктика, а то су места на којима они покушавају да пронађу уточиште.

А ипак, како истиче господин Корбен у својој « Историји тишине », у данашњем свету нема више буке него што ју је било у прошлости. Пре појаве пнеуматских гума, градске улице биле су испуњене заглушујућим звекетом кojи су прoизвoдили точкови са металним облошцима и коњске потковице у додиру са каменом подлогом . Пре него што смо почели да се добровољно изолујемо уз мобилне телефоне аутобуси и возови јечали су од разговора. Продавци новина нису немо држали своју робу наслагану на гомили, већ су је рекламирали вичући на сав глас, баш као и продавци трешања, љубичица или свеже скуше. У операма и позориштима хаотично су се мешали узвици бодрења са звиждуцима негодовања.Чак су и сељаци на пољима певали док су обављали тежак рад. Данас је и њихова песма утихнула.

Оно што се променило није толико степен буке, на шта су се жалили и виновници минулих векова, већ степен дистракције, која испуњава простор којим би требало да влада тишина. И ту се јавља један други парадокс, када тишина овлада неким простором- дубoкo у четинарскoj шуми, усред пустиње или у изненада опустелој соби-обично нас то стање више нервира него што буди позитивна осећања. Прожете осећањем језе, уши се инстинктивно везују за све звуке око себе, било да је реч о пуцкетању ватре, птичијем зову или шуштању лишћа, јер на тај начин траже спас од те непознате празнине. Људи чезну за тишином, али не баш у великој мери.


Discuss this entry